Da li snovi zapravo nečemu služe?

Zamislite da provodite sat vremena pokušavajući da naučite put kroz virtuelni lavirint. Nailazite na slepe ulice, vraćate se nazad i polako gradite mentalnu mapu rute.

Kasnije odspavate popodnevnu dremku.

Tokom dremke sanjate lavirint. Kada se probudite i pokušate ponovo, vaš učinak je bolji.

Veoma je primamljivo tu se zaustaviti i reći: san vam je pomogao da naučite.

Ali upravo tu počinje pravi, zanimljivi problem.

Da li je sam san doprineo tom poboljšanju? Ili su isti oni dubinski procesi memorije koji su poboljšali učinak slučajno proizveli i san o lavirintu?

Ta razlika leži u samom središtu savremenog istraživanja snova. Neuronauka je naučila mnogo o tome kada se snovi javljaju, kakve vrste moždane aktivnosti ih prate i kako iskustva iz budnog stanja pronalaze put do sadržaja snova.

Ono na šta je i dalje daleko teže odgovoriti jeste šta sam svesni doživljaj sna zapravo radi.

Sanjanje nije isto što i REM faza spavanja

Dugo se sanjanje čvrsto izjednačavalo sa REM fazom spavanja. REM faza jeste bogata živopisnim snovima, ali to dvoje nisu sinonimi.

Ljudi probuđeni iz ne-REM faze takođe prijavljuju svesna iskustva i snove. Oni su često manje živopisni ili manje nalik priči od tipičnih REM snova, ali su i dalje snovi.

EEG studije visoke gustine pokazale su da to da li neko prijavljuje da je bio svestan tokom spavanja zavisi od lokalne aktivnosti u posteriornoj kortikalnoj regiji, koja se ponekad opisuje kao „hot zona“^[1].

To otkriće je važno jer razdvaja dva pitanja koja se često mešaju.

REM je faza spavanja. Sanjanje je iskustvo.

To što znamo kada se to iskustvo pojavljuje u mozgu i dalje nam ne govori zašto ono postoji.

Kada sanjanje o nečemu predviđa bolju memoriju

Jedan od najintrigantnijih tragova stigao je iz studija sa virtuelnim lavirintima^[2].

Učesnici su najpre učili kako da prođu kroz lavirint, a zatim su spavali. Oni koji su kasnije prijavili da su sanjali o tom zadatku imali su tendenciju da se više poprave kada su mu se vratili. Kasnija studija preko cele noći pronašla je sličnu povezanost^[3].

To zvuči kao dobar dokaz da snovi pomažu memoriji.

Možda i jeste. Ali to još uvek nije isto što i dokaz da je san prouzrokovao poboljšanje.

Tokom spavanja, nedavno formirana sećanja mogu se ponovo aktivirati i reorganizovati. Ako se neko sećanje snažno reaktivira, dve stvari se mogu dogoditi istovremeno: učinak se kasnije poboljšava, a neki fragment tog iskustva uđe u san.

U tom slučaju, san bi nam i dalje govorio nešto zanimljivo o tome šta mozak koji spava obrađuje. Samo ne bi nužno bio mehanizam koji vrši tu obradu.

Važna razlika je između sna kao pokazatelja memorijske aktivnosti i sna kao uzroka bolje memorije.

Mogu li istraživači ubaciti nešto u san?

Zato su eksperimenti koji manipulišu sadržajem snova toliko zanimljivi.

Umesto da jednostavno bude ljude i pitaju ih šta su sanjali, istraživači su počeli da koriste čulne signale tokom spavanja kako bi uticali na to šta se pojavljuje u snovima^[4].

U jednoj nedavnoj studiji sa nerešenim zagonetkama, zvučni signali povezani sa određenim zagonetkama puštani su tokom REM faze. Ovi signali su povećali šansu da se povezani materijal kasnije pojavi u izveštajima o snovima. Sanjanje o zagonetkama bilo je takođe povezano sa kasnijim rešavanjem.

Ovo nas dovodi znatno bliže uzročnom pitanju jer sadržaj sna više nije potpuno spontan.

Ali čak i ovde postoji komplikacija.

Zvučni signal je mogao direktno reaktivirati sećanje. Ta reaktivacija je mogla poboljšati kasniji učinak i, odvojeno od toga, učiniti da se zagonetka lakše pojavi u snu.

Tako da, čak i kada uspešno promenimo ono o čemu neko sanja, i dalje je teško znati da li svesno iskustvo sna obavlja posao ili jednostavno odražava neuralnu obradu koja se odvija ispod njega.

Možda snovi pomažu kod emocija

Memorija je samo jedna mogućnost.

Druga uticajna ideja jeste da spavanje, a posebno REM faza, pomaže mozgu da preradi emocionalna sećanja^[5].

Predlog je da se emocionalna iskustva tokom spavanja mogu ponovo posetiti u drugačijem neurohemijskom okruženju, omogućavajući da informacioni sadržaj sećanja ostane, dok se njegova emocionalna jačina vremenom smanjuje.

To je privlačna ideja, i spavanje očigledno reaguje sa emocionalnom memorijom.

Ali i tu i dalje postoji važan jaz.

Dokazati da REM faza doprinosi emocionalnoj obradi ne znači automatski dokazati da je sama priča iz sna terapijski deo.

Možete sanjati o svađi od prethodnog dana zato što se dubinsko emocionalno sećanje obrađuje. Ili sam san može doprineti toj obradi. To nisu iste tvrdnje.

Možda snovi uvežbavaju opasnost

Jedna sasvim drugačija teorija polazi od činjenice da su snovi često neprijatni.

Teorija simulacije pretnji (Threat Simulation Theory) pretpostavlja da se sanjanje možda razvilo kao način uvežbavanja opasnih situacija bez posledica u stvarnom svetu^[6].

Biti proganjan, napadnut, izgubljen, izložen ili nesposoban da pobegne česte su teme snova. Iz evolutivne perspektive, višekratno simuliranje pretnji moglo je biti korisno ako je poboljšavalo brzinu kojom organizam prepoznaje ili reaguje na opasnost u budnom stanju^[7].

Sadržaj se iznenađujuće dobro uklapa u teoriju.

Teži deo jeste dokazati korist.

San koji sadrži opasnost jeste dokaz da mozak simulira pretnje. On još uvek nije dokaz da te simulacije čine nekoga uspešnijim u preživljavanju.

Ili je možda sama bizarnost poenta

Neke teorije snova idu u potpuno drugom smeru.

Hipoteza o preprilagođenom mozgu (Overfitted Brain Hypothesis) pozajmljuje ideju iz mašinskog učenja^[8].

Model koji se više puta trenira na istom uskom skupu primera može postati previše specijalizovan (overfitted). On nauči podatke za trening izuzetno dobro, ali postaje lošiji u rukovanju novim situacijama. U mašinskom učenju, jedan od načina borbe protiv ovoga jeste dodavanje šuma, distorzija ulaza ili izlaganje modela većoj varijabilnosti.

Snovi svakako pružaju varijabilnost.

Mesta se spajaju. Ljudi menjaju identitet. Vreme skače. Obični događaji se rekombinuju na načine koji bi imali malo smisla dok smo budni.

Hipoteza je da bi ova distorzija mogla služiti sličnoj svrsi: sprečavanju mozga da se previše čvrsto prilagodi ponavljajućoj strukturi svakodnevnog iskustva.

To je prelepa ideja.

U ovom trenutku, međutim, to je i dalje uglavnom to: hipoteza inspirisana računarskim principima, a ne dokazana funkcija ljudskog sanjanja.

Šta ako snovi uopšte nisu poseban alat?

Postoji i manje dramatična mogućnost.

Sanjanje se može delimično javiti iz moždanih sistema koji već generišu spontane misli, maštu, autobiografska sećanja i lutanje misli dok smo budni^[9].

Tokom spavanja, ti interno usmereni sistemi nastavljaju da rade pod veoma drugačijim uslovima. Spoljni čulni ulaz je smanjen, motorno ponašanje je uglavnom odvojeno od zamišljene scene, a uobičajena ograničenja misli su izmenjena.

Rezultat može biti nešto što doživljavamo kao san.

Ta mogućnost ne znači da su snovi besmisleni ili biološki nevažni. Proces može nastati iz postojeće neuralne mašinerije i svejedno postati koristan.

Ona jednostavno znači da ne treba pretpostaviti da je sama svest sna evoluirala zato što je imala specifičan zadatak.

Težak eksperiment

Istraživanje snova postaje sve bolje u merenju, pa čak i uticanju na sadržaj snova.

Teži eksperiment tek predstoji.

Da bi pokazali da samo sanjanje obavlja funkciju, istraživači bi morali da promene doživljaj sna dok odgovarajuće procese spavanja održavaju što je moguće sličnijim, a zatim da pokažu da ta promena u snu proizvodi pouzdanu promenu u memoriji, emocijama, rešavanju problema ili ponašanju.

To je neobično visok standard zato što su san i mozak koji ga proizvodi tako čvrsto povezani.

Za sada, najsigurniji zaključak nije da snovi imaju jedan zadatak, ili više zadataka, ili da nemaju nikakav zadatak.

Već da smo sve bolji u tome da vidimo šta mozak koji spava radi — i da još uvek pokušavamo da shvatimo da li je san deo mašinerije ili deo onoga kako ta mašinerija izgleda iznutra.